--
SVIJET   POEZIJE
**
Arhiva
« » svi 2010
II

***
 


*
sexy Pictures, Images and Photos
Shoutbox
22.10.2014. 21:20 :: Obat Herpes Herbal
obat herpes kelamin ampuh hubungi kami untuk pengobatan 081391070834
22.10.2014. 21:20 :: Obat Herpes Herbal
obat herpes kelamin ampuh hubungi kami untuk pengobatan 081391070834
22.10.2014. 21:20 :: Obat Herpes Herbal
obat herpes kelamin ampuh hubungi kami untuk pengobatan 081391070834
22.10.2014. 21:20 :: Obat Herpes Herbal
obat herpes kelamin ampuh hubungi kami untuk pengobatan 081391070834
22.10.2014. 21:20 :: Obat Herpes Herbal
obat herpes kelamin ampuh hubungi kami untuk pengobatan 081391070834
22.10.2014. 21:20 :: Obat Herpes Ampuh
obat herpes kelamin ampuh hubungi kami untuk pengobatan 081391070834
22.10.2014. 21:20 :: Obat Herpes Ampuh
obat herpes kelamin ampuh hubungi kami untuk pengobatan 081391070834
22.10.2014. 21:20 :: Obat Herpes Ampuh
obat herpes kelamin ampuh hubungi kami untuk pengobatan 081391070834
22.10.2014. 21:20 :: Obat Herpes Ampuh
obat herpes kelamin ampuh hubungi kami untuk pengobatan 081391070834
22.10.2014. 21:20 :: Obat Herpes Ampuh
obat herpes kelamin ampuh hubungi kami untuk pengobatan 081391070834
22.10.2014. 22:22 :: kelamin mengeluarkan nanah
kelamin mengeluarkan nanah
22.10.2014. 22:22 :: kelamin mengeluarkan nanah
kelamin mengeluarkan nanah
22.10.2014. 22:22 :: kutil di kemaluan pria
kutil di kemaluan pria
22.10.2014. 22:22 :: kutil di kemaluan pria
kutil di kemaluan pria
22.10.2014. 22:22 :: obat kutil di vagina
obat kutil di vagina
22.10.2014. 22:23 :: obat kutil di vagina
obat kutil di vagina
22.10.2014. 22:23 :: obat sipilis atau raja singa
obat sipilis atau raja singa
22.10.2014. 22:23 :: obat raja singa sifilis
obat raja singa sifilis
22.10.2014. 23:52 :: pengobatan kanker Prostat alternatif
pengobatan kanker Prostat alternatif
22.10.2014. 23:52 :: obat tumor Prostat
obat tumor Prostat
22.10.2014. 23:52 :: obat alami kanker Prostat stadium 3
obat alami kanker Prostat stadium 3
22.10.2014. 23:52 :: obat kanker Prostat tradisional stadium 2
obat kanker Prostat tradisional stadium 2
22.10.2014. 23:52 :: obat kanker Prostat stadium 1
obat kanker Prostat stadium 1
22.10.2014. 23:53 :: obat kanker Prostat alami stadium 2
obat kanker Prostat alami stadium 2
22.10.2014. 23:53 :: pengobatan tumor Paru paru ampuh
pengobatan tumor Paru paru ampuh
22.10.2014. 23:53 :: pengobatan tradisional kanker Paru
pengobatan tradisional kanker Paru
23.10.2014. 2:38 :: PAPAN STRATEGI BOLA
JUAL  PAPAN STRATEGI BOLA KEREN
23.10.2014. 2:52 :: Obat Wasir Obat Hemorhoid Ampuh
Obat Herbal Kategori Wasir Hemorhoid Ampuh, Call/SMS: 0857-4785-4682
23.10.2014. 9:56 :: Obat Siphilis Stadium 3
Obat Herbal Khusus Kewanitaan, Siphilis, Wasir, Kanker dan Kutil Kelamin, Call/SMS: 0857-4785-4682
23.10.2014. 10:22 :: PAPAN STRATEGI BOLA
JUAL  PAPAN STRATEGI BOLA KEREN
l
LADY AND DOG Pictures, Images and Photos
I

lll



Blog - svibanj 2010
ponedjeljak, svibanj 24, 2010

Jeste dodju meni moje lude bubice
jeste salete me neke crne ulice
al
zato ces ti kao stara kucka
skapati jednom posle dobrog rucka

Jeste posasave kadkad moji damari
jeste spopadnu me uzasi i darmari
al
Ti si za mene procitana knjiga
i ko te sad cita bas je mene briga.

Jeste mnogi pamte moje pjane zore
jeste o meni se prica sve najgore
al tebe vise do jutra ne ceka
pesnik koji te za noc voleo dva veka

Jeste jesam sirio lazi kao gubu
jesu mene mrtvog videli u klubu
al'
kao i uvek kad god sam to hteo
cim je svanulo ja sam oziveo.

Sad u sumskoj kuci zbratimljen sa sumom
porucujem trista cajeva sa rumom
al to je samo slucajno (onako )
jeste
to je zato da ne bih zaplakao.

I moram ti reci vec senulim umom
dobra stvar ti cajevi sa rumom
jos
da si tu
zveri
moja
davna

bila bi to cajanka nepojmljiva
slavna!

 Brana Petrovic
ex-svet-poezije @ 20:41 |Komentiraj | Komentari: 3 | Prikaži komentare
srijeda, svibanj 19, 2010


Doći će čas
kad ćeš, s ushićenjem,
pozdraviti sebe
na vlastitim vratima, u vlastitom ogledalu,
i jedno ćete drugom poželeti dobrodošlicu kroz osmeh,


i reći: sedi ovde. jedi.
opet ćeš voleti neznanog koji je nekad bio ti.
Pruži vina. Pruži hleba. Vrati srce
njemu samom, neznancu koji te je voleo


čitavog života, koji je ostajao zanemaren
zbog drugih, koji te zna u dušu.
skini s police ljubavna pisma,


f­otografi­je, očajničke poruke,
strgni sopstveni odraz s ogledala.
sedi. Pogosti se svojim životom.


Derek Vo­l­ko­t
ex-svet-poezije @ 19:38 |Komentiraj | Komentari: 0
utorak, svibanj 18, 2010



Čovjek sam, i ništa ne znam.
Možda bih ti više mogao reći
Da sam svjetlo što se gnijezdi
U očima tvojim
Jer da sam i jelen, i jasen u planini

Zbog tebe bih sišao među ljude
Zbog tebe bih poželio imati ovo tijelo
Koje sve manje nosim kao teret
Dobro je što nisam niknuo
U nekom poljupcu prije,
Ili poslije tvoga daha.
Dobro je što sam se zadesio
U istom svijetu sa tobom.
Ovaj kratki izlet na zemlji
U meni već prerasta
U jedno sveopće viđenje s tobom
Ma gdje bila na svijetu
Dobro je znati da jesi.
Krikom me moja roditeljka
K tebi donijela,
I krikom ću nebo prepoloviti
Kad se budem otkidao od očiju tvojih 







 Enes Kisevic




 
ex-svet-poezije @ 21:27 |Komentiraj | Komentari: 3 | Prikaži komentare
nedjelja, svibanj 16, 2010

Poveriću ti veliku tajnu Vreme si ti
Vreme je žena Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge kao kad se haljina rašiva
Vreme je kao kosa beskrajna
Oćešljana
Ogledalo koje dah zamućuje i razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kada se budim
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
Tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
I ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osete stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške A u stvari i jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstva moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočniu kao časovnik
I ako ti ne dišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom

Veliku tajnu hoću da ti kažem Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tamni pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljno jasnog kristala izraza koju bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostčkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri

Reći ću ti veliku tajnu Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se prvim
Kao oni koji vvrlo dugo na peronu stanice
mašu rukama pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza

Hoću da ti kažem veliku tajnu Bojim se tebe
Bojim se onog što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja

Luj Aragon

ex-svet-poezije @ 21:17 |Komentiraj | Komentari: 0
subota, svibanj 15, 2010



Uzbrdo ne mogu
Sistem me ne služi
Ali hvala dragom B-gu
Uz pilule se držim

Kurs sam slijedio svoj
Ka umijeću od kaosa
Žudnja mi je bila konj
A depresija karuca

Kao labud sam jedrio
I tonuo kao okovi
Al čas je davno minuo
Da me izvrgne poruzi

Površje mog lista bijelo
Odveć bi i tinta tanka
Pa dan ne izbi na vidjelo
Što risala je noćna crtanka

Moja zvijer sad urla
Moj anđeo je tužan
Al ni dašak žala
Nije mi nužan

Jer neka druga će biti
To što nisam mogao ja
I srce uz nju će se sviti
Kao duga bezlična

Ona stat će mi na put
I ona će razumjeti
Moju raspolućenu volju
I slobodu između krajnosti

I za tili čas neznatni
Životi će nam se sraziti
I pred vratima otvorenim
Beskraj se skameniti

I nekome poput tebe
Ona će se namrijeti
Da preuzme na seba
To što bi drugi odbili

Znam da čas uprizorenj
Je i da njoj slijedi potraga
Stog velim: ovo je ta čežnja
I knjiga što joj pripada


-knjiga čežnje- 
Leonard Cohen 
 

ex-svet-poezije @ 10:45 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare
petak, svibanj 14, 2010




A kad zaboravis sarene pokrivace srijedom i subotom
A narocito kad zaboravis nedelju;
Kad zaboravis nase trenutke nedeljom u krevetu,
Ili mene kako sjedim na radijatoru ulicne sobe u tromo popodne,
I gledam niz dugu ulicu koja nikamo ne vodi;
Zagrljenu priprostim starim kucnim ogrtacem nenadanja;
I nista ne moram raditi, i sretna sam ...
I kad ponedeljak ne bi nikad trebao doci!
Kad to zaboravis kazem ...

I kako si psovao ako bi netko uporno zvonio na vratima,
I kako bi meni zastalo srce ako bi zvonio telefon,
I kako smo konacno odlazili na nedeljni rucak;
U stvari, kroz ulicnu sobu do stola zamrljanog tintom
u jugozapadnom kutu, na nedeljni rucak.
A to je uvijek bilo pile s tjesteninom, ili pile s rizom, i salata,
pa razeni kruh i caj, i kolacici s cokoladnim mrvicama.
Kazem, kad to zaboravis ...

Kad zaboravis moj tihi predosecaj
Da ce rat zavrsiti prije nego dodje red na tebe;
I kako smo se konacno svlacili,
Gasili svjetlo, uranjali u krevet,
Lezali nacas opusteni u nedeljno svjezoj posteljini
I njezno se slivali jedno u drugo ...

Kada, kazem zaboravis sve to,
Tada mozes reci, tada cu mozda povjerovati
Da si me dobro zaboravio.


Gwendolyn Brooks

ex-svet-poezije @ 16:10 |Komentiraj | Komentari: 2 | Prikaži komentare
četvrtak, svibanj 13, 2010



Razapeću se po million duga
Koje bojama sjajnim sebe boje
U zaborav tako nek ode tuga
Slododno nek' kuca ovo srce moje

Razapeću se po studenoj vodi
Koja divni potok u šumi čini
Neka se u meni tad sreća rodi
Od predivne vode što baca čini

Razapaću se po nebu plavom
Koje nikad, nikad ne roni kiše
Nek budem zvezda sto zrači slavom
U meni toplina plavog nek diše

Razapeću se po zelenoj krošnji
Koja starom deblu stvara mili dom
nek' igram čilo u zelenoj nošnji
tek da srce zaigra u telu mom.

Tanja Prokopljević

ex-svet-poezije @ 12:08 |Komentiraj | Komentari: 2 | Prikaži komentare
srijeda, svibanj 12, 2010

 Ne daj se Ines
Ne daj se godinama, moja Ines
Drukčijim pokretima i navikama
Jer još ti je soba topla
Prijatan raspored i rijetki predmeti
Imala si više ukusa od mene
Tvoja soba, divota
Gazdarica ti je u bolnici
Uvijek si se razlikovala
Po boji papira svojih pisama, po poklonima
Pratila me sljedećeg jutra oko devet do stanice
I ruši se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
Kao list niz jednu beogradsku padinu
U večernjem sam odijelu i opkoljen pogledima
Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines


Dugo je pripremano naše poznanstvo
I onda slučajno uz vruću rakiju
I sa svega nekoliko rečenica, loše prikrivena želja
Tvoj je nacin gospođe i obrazi seljanke
Prostakušo i plemkinjo moja
Pa tvoje grudi, krevet
I moja soba obješena u zraku kao naranča
Kao narančasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39 kod Grković


Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva
Upotreba zajedničke kupaonice
I "Molim Vas, ako me tko traži"


Ne daj se Ines

Evo me ustajem tek da okrenem ploču
Da li je to nepristojno u ovakvom času
Mozart Requiem Agnus Dei
Meni je ipak najdraži početak


Raspolažem s još milion nježnih
I bezobraznih podataka naše mladosti
Koja nas pred vlastitim očima vara, i krade, i napusta


Ne daj se Ines

Poderi pozivnicu, otkaži večeru, prevari muža
Odlazeći da se počešljas u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom
Generacijo moja, ljubavnice


Znam da će još biti mladosti,
Ali ne više ovakve - u prosjeku 1938.
Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta će mi mladost teško pasti
A bit će ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno
A ponovo počinje kiša,
Kao što već kiši u listopadu na otocima
More od olova i nebo od borova
Udaljeni glasovi koji se miješaju
Glas majke prijatelja, kćeri, ljubavnice, broda, brata
Na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
I nestalo je svjetla s tom bjelinom
Jos malo šetnje uz more i gotovo


Ne daj se Ines

Arsen Dedić

ex-svet-poezije @ 18:41 |Komentiraj | Komentari: 3 | Prikaži komentare



Ovo je pesma za tvoja usta od

višanja i pogled crn.

Zavoli me kad jesen duva

u pijane mehove.

Ja umem u svakoj kapiji

da napravim jun.

 I nemam obične sreće.

I nemam obične grehove.

Podeleću s tobom sve bolesti i zdravlja.

Zavoli moju senku

što se tetura niz mokri dan.

Sutra nas mogu sresti ponori.

Ili uzglavlja. Svejedno:

lepo je nemati plan.

Zavoli trag mog osmeha

na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav

hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.

Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,

one se smeškaju blago i nekuda nas vode.

Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,

potpuno neprimetni, ili javno prokleti.


Mika Antic

ex-svet-poezije @ 18:40 |Komentiraj | Komentari: 0

Otkud ti moc da vladaš srcem mojim,

Mada znam da si tako puna mana?

Te protivrecim vec ocima svojim-

Kunem se da sjaj ne krasi lik dana.

Zašto ti tako pristaju zle stvari

Te i u lošem tvom cinu stanuje

Takva veština i takva moc cari

Da tvoje gore-bolje nadmašuje?

Zašto se moja ljubav više pali

Tim što uzroka više mržnji ima?

O, mada volim što mrze ostali,

Nemoj da mrziš i mene sa njima.

Kad tvoje mane bude ljubav moju,

Što da vrline-ne zasluže tvoju?


(Šekspir)

ex-svet-poezije @ 18:38 |Komentiraj | Komentari: 0

Naucio sam...
Kada si zaljubljen, to se vidi.

Naucio sam...
Kada mi samo jedna osoba kaze "ulepsao si mi dan"... onda je moj
dan nesto sasvim drugo.

Naucio sam...
Da je najmirniji osecaj na svetu, kada ti dete zaspi u
narucju.

Naucio sam...
Da je biti ljubazan vaznije nego biti u pravu.

Naucio sam...
Da nikada ne smes reci ne poklonu od deteta.

Naucio sam...
Da uvek mozes za nekoga moliti, kad nema snage da se moze pomoci
na drugi nacin.

Naucio sam...
Da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti zivot zahteva od tebe,
uvek potreban prijatelj s kojim se mozes glupirati.

Naucio sam...
Da je ponekad sve sto neko treba, necija ruka za drzanje i srce za
razumevanje.

Naucio sam...
Da su najjednostavnije setnje u letnjim vecerima s mojim ocem, dok
sam bio dete, ucinile za mene cudo kada sam odrastao.

Naucio sam...
Da je zivot kao rola toaletnog papira. sto je blize kraju brze ide.

Naucio sam...
Da trebamo biti zahvalni sto nam Bog ne daje uvek ono sto
trazimo.

Naucio sam...
Da se novcem ne mogu kupiti cast i stalez.

Naucio sam...
Da mali svakodnevni dogadaji cine zivot spektakularnim.

Naucio sam...
Da je ispod svacijeg tvrdog oklopa neko ko zeli biti cenjen i
voljen.

Naucio sam...
Bog nije sve ucinio u jednom danu. Zasto ja mislim da mogu?

Naucio sam...
Da cinjenice, ako ih ignorisem ili izbegavam, ne menjam.

Naucio sam...
Kada planiras osvetiti se nekome, time samo dozvoljavas sebi da te
ta osoba nastavi vredjati.

Naucio sam...
Da ljubav, a ne vreme, leci sve rane.

Naucio sam...
Najlaksi nacin da kao osoba rastem, da se okruzim ljudima koji su
pametniji od mene.

Naucio sam...
Da svako koga sretnes, zasluzuje da ga pozdravis s osmehom.

Naucio sam...
Da niko nije perfektan, dok se ne zaljubis u njega.

Naucio sam...
Da je zivot tvrd i zahtevan, ali da sam ja zilaviji i
izdrzljiviji.

Naucio sam...
Da dobre prilike nikada nisu izgubljene; neko ce se uvek
posluziti onima koje ti propustis.

Naucio sam...
Kada naucis ziveti u luci gorcine, sreca ce se uvek usidriti
negde drugde.

Naucio sam...
Da bih voleo da sam svom ocu, pre nego sto je umro, jos jednom
rekao da ga volim.

Naucio sam...
Da treba razdvajati reci koje su nezne i mekane, jer ces ih
sutra mozda morati pojesti.

Naucio sam...
Da je osmeh jedan jevtin nacin da popravis svoj izgled.

Naucio sam...
Da ne mogu odabrati kako se osecam, ali da mogu odabrati sta cu
napraviti u vezi toga.

Naucio sam...
Da si , jednom kad ti novorodjeno unuce uhvati mali prst svojom
sacicom, zarobljen dozivotno.

Naucio sam...
Da svi zele ziveti na planini, ali da se sva sreca i rast dogadaju
dok se uspinjes.

Naucio sam..
Da je dobro davati savet samo u dva slucaja: kada ga neko trazi
ili kada je pitanje zivota i smrti.

Naucio sam...
Sto imam manje vremena, vise stvari mogu napraviti.

Andz  Roonez

ex-svet-poezije @ 18:37 |Komentiraj | Komentari: 0

Uvek kad se igramo
meni kazu: bices konj
i ja,sta cu _ moram.

I jos neki budu konji,
a ostali sednu nam na ledja,
pa se tako trkamo.

Mi, koji smo konji,
dok trcimo do cilja
u konje se pretvorimo,majke mi.

I srce nam konjsko.
I oci nam konjske.
I mozak nam konjski.

I mogu ti reci: kad si konj
uopste ti nije vazno da budes bas prvi.
To je uvek vazno samo onom
sto te jase.

Mika Antic

ex-svet-poezije @ 18:36 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare

 

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoci,od razdaljine,
koja je vise od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtacete od miline,
mognete li se jos ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagresenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
secacete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamret vam nece gushena htenja.

Ako zbog nje patis od nesanice
i u ponoc hodas budan
po basti,
ako te lomi neutoljena zelja luda,
secanja na nju nikad se neces spasti.

Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
secacemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.

Ako je zelis bezgranicno,
a sedis kraj nje bez glasa
slusajuci bajku koja se u vama radja,
svanucu slicno,
pamtices je i kad se zima
pred tobom zabelasa.

Ako verujes sedeci uz nju
da je ljubav maslackov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako volis u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budice te
i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
cije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleca,u snu,
pisali pismo.

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
medju kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboravit se nece
ni kad im duse budu posedele.

Ako vam je ljubav noz u srcu,
a bojite se taj noz izvuci,
kao da cete tog casa umreti,
pamtice te on,setice te se
i umiruci.

Oni zbog kojih srca
osecamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino zivi,
u secanje nam banu
i kad zavolimo druge
i osetimo se nesrecni i krivi.


D.Maksimovic

ex-svet-poezije @ 18:34 |Komentiraj | Komentari: 0


Trazim te na dnu vina
zelio bih pronaci tvoj sjetni izraz
Ah!Koliko neuspeha,koliko mrtvih minuta,
koliko prikrivene boli.Svaki gutljaj carolije,svaka
casa puna sjene,a u u nama jedan zasto.Neka tuga
pomesana,taj mesec sto se radja iz ljubavne boli
ili ona suza koja nekoc bejase srecna.

Mozda ce mi objasniti vino,
ono sto ne moze pesma,sanjajuci
novi svet i tako pijuci svoju slabost,iz
zaborava otkupljujem smionost mladosti
koju otima jesen.Zelim otvoriti tvoj prozor,vuci se
ulicama,onim kojima si prolazio od svitanja do zvezda,
uhoditi ulaze trznica duboko,mnogo dalje od resetaka,
osjajiti laktove s malo tvog vina.

Popiti ga do dna,
popiti ga do nicega.Slediti
te u bdenju dok ne procveta
pesma,gomila tisine sto obavija tvoju sjenu...

F.Mazza Levia


ex-svet-poezije @ 18:33 |Komentiraj | Komentari: 0



Ti govoriš o tvojim godinama, o tvojoj kosi od
bijele svile.
Pogledaj svoje ruke latice oleandra, lûk tvoga
vrata je sama ljupkost.
Volim pepeo na tvojim trepavicama, i tvoje oči od
zagasita zlata i tvoje oči
Sunce na rosi od zelena zlata na jutarnjoj travi
Tvoje oči u novembru kao more svitanja oko tvrđave u Goreji.
Koliko snage u njihovim dubinama,koliko blaga sa
karavelâ bačena bogu od ebana.

Volim tvoje mladenačke bore, te sjene koji boji
bojama
pozne ruže tvoj septembarski osmijeh, to
Cvijeće u uglovima tvojih očiju tvojih usana.
Tvoje oči i osmijeh, miomirisni balzam tvojih ruku i
baršun krzna tvog tijela
Neka me očaravaju dugo u Edenskome vrtu
Ženo s dva lica, jednim od same žestine, drugim od
same nježnosti.
Ali usred studenog doba
Kada se crte tvog lica ukažu jasnije tvoji obrazi
uleknutiji tvoj pogled veoma dalek, moja Gospo
Kada se brazdama izbrazda, kao polja u zimu,
tvoja koža
tvoj vrat tvoje tijelo pod teretom umora
Tvoje tanane prozirne ruke, dosegnuću blago moga
dugotrajnog traganja i sunce iza duge noći
tjeskobe
Slap i isti taj napjev, žubor izvorâ tvoje duse.

Dođi, noć klizi nečujno preko bijelih terasa, i ti
ćes doći.
Mjesec miluje more prozirnim pepelom svjetlosti.
Daleko, počivaju zvijezde nad ponorima noći
Otok se proteze nalik na Mliječni put.
Ali osluhni, čujes li? Kako se od Kap Manuela na
mahove uzdižu talasi laveža
I kakva nečuvena glazba dopire od restorana luke i
zatona, opojna kao san
Draga!...

DRAGAN KOLUNDŽIJA


ex-svet-poezije @ 18:31 |Komentiraj | Komentari: 0


Ti lahorna noći, što si puna zvezda,
Ti što pratiš mene sve do odredišta
znaj da srodnih duša neka tajna jeza
u pleteno kolo naše ruke veza.

I sada smo dvojno telo i to jedno
što lepotu svoju neštedimce daje
i njemu nimalo, znaj, nije svejedno
što svet ovaj neće večno da potraje.

Noć i ja lutamo svetom u tišini
još prepune setnog, mračnog očajanja
zbog tih ljudi koji težeći visini
uskraćuju svetu nova pokajanja.

To su oni koji znaju da zasene
maglom prekrivajuć’ zvezdane praznine
poput nevelike ali strašne mene
lomeći prirodne, spokojne tišine.

Ubijaju duše koje život znače
da im ime u večnosti bude
dok sva skromna bića do kostiju svlače-
ona što im sebe iz ljubavi nude.

I svi oni hrle, crni kao vrane,
sve do svetlog dana njenog uništenja,
al’ sve što se rodi u buduće dane
moraće da plovi morem pročišćenja.

U spoznaji strašne preteće sudbine
prevrela će suza iz oka da kane,
ali glas će nama u sutonu tmine
u nemušt-pustinji da zaceli rane



SLUTNJA


Slutim strahotu u svom okruzenju,
nabrekla usta i bludnicka tela
i radost usled istrganih dela
i ljude koji djavolu se penju.

I slutim uzdah jednog besnog vala
u zemlji koja kikoce se tupo,
jer misli da je sve oko nje glupo.
Vidim suzu od Boga sto je pala.

Slutim da razum pobedjuje telo,
a srce kupti u loncu varvarskom,
spas se trazi u vremenu paganskom.
Ljudsko se telo, gle, na zdrelo svelo.

I slutim prah nastaje od zivota
pa kipti zemlja u ljudskome mulju,
a Sunce greje nezasitog hulju.
Nestala je sva Bozija lepota.

Slutim da posta kraj bez duhovrata
sa belim kaputom nepostojanja,
na nebu senka od pravog svitanja,
omce stegnute svima oko vrata.

Al' slutim krik u decakovoj dusi
sto spasava vecnost od ljudskih zala.
Kosa mu svetla, a ruka je mala.
Pred njim se oblak tragedije rusi.



  Tanja Prokopljević


ex-svet-poezije @ 18:30 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare

 

Kad umrem
bar sam siguran:
niko se neće dovući da mi pljune u lice.

Svi ćete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.

Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zločinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.

Smrt je - pomilovanje.

Smrt je najpristojniji način da se ode
bez pozdrava,
bez obećanja,
na miru.

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duše trava vetrove ištu.

Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju čovekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas čita,
čita,
kao da ste odjednom postali vrlo važna izložba
ili premijera u pozorištu.

Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek miriše samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,

uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrušano veče
sasušeno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otečen,
i ako sve to baš mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.

Gledaću kako sunce nagriza drveću ruke
pa su dlanovi lišća ranjavi i krti,
a mostovi tegle na leđima topli vetar
što prve kiše najavljuje.

I ako već svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
učiniću to odjednom,
ne poštujući priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da doživim taj mrak
što mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeškajući se,
a neću objasniti zašto se smeškam
i šta osećam
dok mi se u raznobojnim klikerima očiju
hiljadu svetlosti menja.

Morate već jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsećam
ovako pijan od snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno dišite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolača.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me nećete stići
jer bio sam drukčija prizma.

Ja sam
ispred nosa svih vrlo poštovanih pronalazača
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.

Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi išao da onjušim oblake
i prvi se namršten vratio.

I sad znam
da je mudrije učiniti korak van sebe
nego proći milione kilometara
u svojim grudima.

Inače,
bio sam pomalo vanbračno zaljubljen
u vetrenjače
i stanične restoracije
i pošteno sam,
čini mi se,
platio,
kiriju što sam živeo međ ljudima.

Nije mi žao
što sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za života čeka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar
put oblaka i ptica.

Ja sam večito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane čelenke o zid,
možda će se iz toga izleći nekakvi dani.

Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na baštovanski kurs,
možda ćemo naučiti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja više ničega nije žao
i neću urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nišani
- na mene prstom ne nanišani.

Pljujem ja pomalo na vas,
nadmeni budući.

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na šta bi ličio
vaš okupani,
puderom posuti,
razmaženi svet.

Kad umrem,
samo će mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
naročitog smisla i značenja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od životnog šegačenja.

I neka sve prođe bez molitvi
i rodoljublja.
Uličarkama
donji veš od kaluđeričkih riza!

Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonačelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili moja najveća ljubav
i moj najveći patriotizam,
i rađao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.

Vi možda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napišem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta čelična žica
između bivših koji sve lepo veruju
i budućih koji u svemu traže trik.

Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kišobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.

Kažite hvala što se nisam prekinuo
i zgrušao vreme u crven krik.

Hoću da čujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim šatorima neba
naduvenim od riđih vetrova što oluju obećavaju.

Jer pošteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijaše koji su se zbog vas izmotavali,
iako su mogli da siđu u publiku
i da za svoje pare psuju i obožavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće,
- neka bude.
Belo od kiša
proleće je tek okrečena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi usput na čelo jedan list
i ništa više,
- ako se razumemo.

Ostalo može da ostane kao i kad sam disao.
Neka se lepršaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva nož u vrat,
i neko nekom i dalje šapuće: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo učtivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki drugi smisao.

U desetoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrijte lice
ako vam smeta moja budalasta maska.

I čegrtaljke u šake,
a onda:

orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulične svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.

Zar ne primećujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama će od našeg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
naša poslednja naivna šala,
poslednja salva crnog snega
po vašim licima sivim.

I ko zna,
mozda ćemo samo svoju prazninu dati na čuvanje
grobovima,
a mi ćemo ostati da se cerimo i naričemo
ovde negde u travi,
ovde negde u lišću,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno živi.

Mika Antić


ex-svet-poezije @ 18:29 |Komentiraj | Komentari: 0





Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, tisuce maski,
maske koje se bojim skinuti,
a nijedna od njih nisam ja.
U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Bozje, ne daj se zavarati.
Pretvaram se da sam siguran
da je sve med i mlijeko u meni
i oko mene
da mi je ime samouvjerenost a smirenost moja igra
da je sve mirno i da sve kontroliram
i da ne trebam nikog.
Ali, ne vjeruj mi.
Mozda se cini da sam smiren, ali
moja smirenost je maska
uvijek promjenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoca.
Ali, ja to sakrivam.
Ne zelim da itko zna.

Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da ce me otkriti.
Zato freneticno kreiram masku da bi iza nje sakrio
nonsalantno, sofisticirano procelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zastiti od pogleda koji zna.
Ali bas takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega slijedi prihvacanje.
Ako slijedi Ijubav.
To je jedina stvar koja me moze osloboditi od mene samoga,
od zatvora sto sam ga sam sagradio,
od prepreka sto ih sam tako bolno podizem.
To je jedino sto ce me uvjeriti u ono u sto ne mogu uvjeriti sam sebe,
da uistinu nesto vrijedim.
Ali ja ti ovo ne kazem. Ne usudujem se. Bojim se.
Bojim se da iza tvoga pogleda nece uslijediti prihvacanje,
da nece uslijediti Ijubav.
Bojim se da ces me manje cijeniti, da ces se smijati,
a tvoj bi me smijeh ubio.
Bojim se da duboko negdje nisam nista, da ne vrijedim,
i da ces ti to vidjeti i odbiti me.
Zato igram svoju igru, svoju ocajnu igru pretvaranja
sa sigurnim proceljem izvana
i uplasenim djetetom unutra.
Tako pocinje svjetlucava ali prazna parada maski,
a moj zivot postaje bojiste.
Dokono cavrljam s tobom uctivim tonovima povrsnog razgovora.
Kazem ti sve, a zapravo nista,
i nista o onome sto je sve,
i sto place u meni.
Zato kad sam u kolotecini,
neka te ne zavara to sto govorim.
Molim te pazljivo slusaj i pokusaj cuti ono sto ne kazem.
Sto bih volio da mogu reci,
sto zbog opstanka moram reci,
ali sto reci ne mogu.

Ne volim nista kriti,
Ne volim igrati umjetne, lazne igre,
zelim prestati s igrama.
zelim biti iskren i spontan te biti ja,
ali mi ti moras pomoci.
Moras pruziti ruku
cak i kada se cini da je to posljednje sto zelim.
Samo ti mozes iz mojih ociju ukloniti prazan pogled zivog mrtvaca.
Samo me ti mozes prizvati u zivot.
Svaki put kad si Ijubazan, njeћan i kad me hrabris,
svaki put kad pokusas razumjeti jer uistinu brines,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!
Sa svojom moci da me ozivis mozes udahnuti zivot u mene.
Zelim da to znas.

Zelim da znas koliko si mi vazan,
kako mozes biti stvoritelj - do Boga pravedan stvoritelj - moje osobe
ako tako izaberes.
Samo ti mozes srusiti zidove iza kojih drscem,
samo ti mozes ukloniti moju masku,
samo ti me mozes osloboditi moga sjenovitog svijeta panike,
i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,
ako tako odlucis.
Molim te odluci. Ne mimoilazi me.
Nece ti biti lako.

Dugotrajno uvjerenje o bezvrijednosti gradi snazne zidove.
Sto mi blize prides
to naglije mogu uzvratiti.
To je nerazumno, ali unatoc tome sto o covjeku kazu knjige,
ja sam cesto nerazuman.
Borim se bas protiv one stvari za kojom ceznem.
Ali rekose mi da je Ijubav jaca od snaznih zidova,
i tu lezi moja nada.
Molim te pokusaj pobijediti zidove
cvrstom rukom
jer dijete je vrlo osjetljivo.
Tko sam, mozda se pitas?
Ja sam onaj kojega znas vrlo dobro.
Jer ja sam svaki covjek na kojega naides
i ja sam svaka zena na koju naides.


Charles C. Finn


ex-svet-poezije @ 18:25 |Komentiraj | Komentari: 0

-Ko smeta mene na mom putu?
-Ona što tebe je ugušit morala u svojoj kletoj utrobi, za sva umorstva koja smetaju – gadniče!
-Zatrubi trubljo...udri bubnju...da Bog nečuje te klevetnice kako pogrđuju pomazanika božijeg...udri velim!!!!....

.....Kad se ubio, pričaju, na stolu je gorela zadnja cigareta...i soba je bila ispunjena dimom baruta 9 milimetarskog kolta....kojim je inače iza portala dočaravao Norkofove topove....zadnje urlike pre Ričardove smrti....

Kad se ubio, pričaju da pismo nije ostavio.... nisakim se nije oprostio ... samo je ... pričaju ... tog jutra sve radnike u kazališnom bifeu zadnjim pićem počastio .... i sa smješkom u podrume teatra otišao....

U maloj sobi pretrpanoj umetnim ružama i oružjem ...gdje je većinu dana provodio...što je zadnje pomislio kada se ubio?...pričaju....da je svoju rekvizitu za večernju pretstavu na mestu složio...i sitne dugove uredno platio...i još se....tako pričaju....u bojni oklop Ričarda III obukao, i krunu na glavu stavio...sva zrcala prema sebi okrenuo...i u ljevu sljepoočnicu – pucao...kad se ubio.

Tog jutra ožuljskog...pivo poslednje ispio...konzervu serdina i malo jegera na stolu ostavio...kišu na zamagljenim prozorima nije opazio...i nije se ničem nadao – kad se ubio.

Uvek je šutio, malo s kim govorio...godinama nepokretnu ženu njegovao...s nikakvom plaćom kraj s krajem vezivao, u podrume teatra život živio, i nikoga za ništa nije krivio – kad se ubio. Na sastanke nije hodio, ni jednog saveza pobornik nije bio, i nikoga ništa nije molio – kad se ubio. Samo je, tako pričaju, jednoga jutra, glavu, topolskom salbom Ričarda III, raznio.


interpretacija: Rade Serbedzija
album: Ne daj se Ines


ex-svet-poezije @ 18:23 |Komentiraj | Komentari: 0


Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim zednim.

Kao Hermes stari i s njom Afrodita,
Stopi se u meni strascu tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da dusa moja bude sita.

-Kada pomislim, draga, da ce doci vreme
Kad za mene nece postojati zene,
Kad ce cula moja redom da zaneme,
I strasti da prodju kao dim i pena,

A da ce, jos uvek, pokraj mene svuda
Biti mesecine pod kojom se zudi,
I mladih srdaca sto stvaraju cuda,
I zena sto vole i voljenih ljudi,

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogodjenom zrnom posred cela
Sto u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim zednim. 


 Milan Rakic


ex-svet-poezije @ 18:12 |Komentiraj | Komentari: 0


O prokleta da si ulico rige od fere
i proklet da je čas ljubavi nagle
posle kog te milicajci kao zvere
uginulo
odnose iz gradskog blata
kroz užasne
svetske magle

Milicajci umnoj patnji nestasali
sve brđani kršni orni da pretuku
nas koji smo niz ulice popadali
i sve koji
sustanuli
ko psa
srce svoje vuku

Pa me bace u podrume kao vreću repe hmelja
škljocne brava kao iza džeparoša ludog brata
pa u duši zleduha se javne želja
nikad da se ne otvore
teška
vrata

Glava puna dimničara polenovog praha slave
na pesnicu uvežbanu pade klonu
sa usana po betonu popadaše ljubičice plave
svi trepeti
u tom trenu
utihnuše
sve
potonu

Pred sudiju izvode te dan kad svane
pred sudiju izbrijanog uhranjenog okupanog druga
budi čovek na svlači se na pokazuj rane
u tom nedostojnom času
budi bašta u mostaru
budi svetlost
juga

Budi višnja kad procveta budi šuma posle kiše
i puževi rogove kad puste nežne
budi krčag vrućeg mleka pa da dečja zamiriše
soba
budi ptica što doleće
iz daklele zemlje
snežne
sve budi pre
groba

Ne ljuti se na sudiju i presudu smešnu
ti si vatra na poljani koju deca lože
pa zaboga ljubio si jednu lepu ženu neutešnu
i sad
možeš
ako treba
i bez svoje
kože

Ne ljuti se na sudiju i presudu smešnu
imao si lakih krila pune štale
pa zaboga ljubio si jednu stvarno lepu ženu grešnu
i sad moraš
niz potoke
niz orlove
niz
kristale. 



  Brana Petrovic


ex-svet-poezije @ 18:10 |Komentiraj | Komentari: 0


Dozvolite da vam predstavim
sanjara sa snovima plavim.

Pesnik se nikad sasvim ne budi.
On uvek nešto prede i plete.
Pesnik je spolja ko svi ljudi,
a iznutra pravo pravcato dete.

I to dete koje se čudi
mnogo čemu što rade ljudi.

Pesnik gleda u svet kroz perce
pauna i kroz frulu od zove.
Njemu je kap rose-jezerce
po kome najlepše lađice plove.

Roj svitaca i buket cveća-
to je prava zemaljska sreća!

Pesnik je srećan i kada pati
i opet-tužan u bašti sreće.
Pesniku svaka pesma povrati
po jedno detinjstvo,kao proleće.
Kada slavuj sine jutru u glavi
prvo se bratu pesniku javi.

Pokaže mu putić do dvorca
gde zvecka bezbroj zlatnih pehara,
pa nagovori svog razvigorca
da ga zaveje snegom behara.

Pesnik se napija sunčevog vina
uz svirku livadskih vioina.

Pa onda luta kroz polja raži
kao da se u bulke zaljubio
i sve tako kao da traži
nešto što nije izgubio...

Svake večeri i svake zore
on traži rime i metafore.

Kad ih ne nadje,pesnik je tužan
i ceo svet mu postaje ružan.
A kada nađe-svetlost obasja
brežuljke pune grožđa i klasja.

Posle siđe u neku bajnu
dolju da pesmi otkrije tajnu.
Jer pesnik voli,to nisam reko:
jednu princezu,kćer divne bašte,
koja boravi negde daleko-
u predelima njegove mašte... 


Dobrica Erić-


ex-svet-poezije @ 18:08 |Komentiraj | Komentari: 0

S ceznjom ti pridjoh
da ponizan te molim,
Al' zanosu mom smejala si se
i moja ljubav za tebe
samo igra bese.

Sada umorna i zasicena,
dok tuzne gledaju me
tvoje oci pune strepnje,
onu ljubav koju davno
goreo sam, ti bi htela.

Avaj, od nje davno pepeo
posta, zaiskriti nece,
ona jednom tvoja bese,
sad pusti je da pociva sama.

H. Hesse

ex-svet-poezije @ 18:07 |Komentiraj | Komentari: 0


Čini mi se kako jutro neće svanuti
ako se ne probudim okupana
tvojim dodirima
I kao da sunčeva zraka neće zaplesati
kroz otvoren prozor u našoj sobi
ako te ne bude u mojim mislima
A možda će jutro rositi žalošću
ako ustaneš prije mene i prvi ubereš
topli dah vjetra što sa cvjetnih livada
tvojim licem vijori i pospanom nježnošću
mrsi ti kosu
Zaboljet će me pomisao na tvoje
korake uronjene u plavetni dan
dok ispruženih ruku oslikavaš
znatiželjnom oblaku svoje tajne
Bolna od nemirnih snova
ustajem iz tople postelje i koračam
k tebi
Izgubih dah dok ljubomorno
promatram razigrane ptice iznad
tvojih ramena
Samo ja i tišina postajemo nadmoćni
vladari trenutka
U mojim njedrima lomi se ubrzani
ritam tvoga srca
Ruke nam drhte u nježnom susretu
stvarnosti
Očima ispijamo prve jutarnje poljupce
sa usana
Čežnja nam razigrana izgara
u nježnim dodirima 


 
Evica Kraljic


ex-svet-poezije @ 18:06 |Komentiraj | Komentari: 0



Ova dvorišta
puna neba i ptica,
udju k'o muzika stara
nekud duboko u nas
i tu uvjek ostanu.

Potraži me u predgrađu,
na ulici, na raskrsću.
Gdje mi je jorgovan rasuo perle,
gdje nam je proljeće dotaklo usne
i pobjeglo...

Potraži me u predgrađu,
kraj vlakova što prolaze.
Bit ćemo sami u svitanju dana,
bit ćemo sami u pjesmama ptica
ko nekada....

Drijemaju jedra od rublja i cvjeća,
čekaju vjetar da nekuda plove.
Čujes li naše nas predgrađe zove,
traže te kuće i ulice stare.

Potraži me u predgrađu,
poljubi me u sječanju.
Bar onih sati kad ostaneš sam,
ako me sada još imalo voliš
potraži me...

Ti nemaš prsten sa našeg vjenčanja,
al pamtiš strehu na kraju grada.
Bez mnogo cvjeća, bez vela i zlata
bila sam s`tobom sretna k'o nikad.

Potraži me u predgrađu...



 (Z. Runjić-D. Britvić)


ex-svet-poezije @ 18:05 |Komentiraj | Komentari: 0


Došao je na vrata jedne noci
mokar prašnjav izubijan i
isprepadan
beli zrikavi macor
pustio sam ga unutra i nahranio ga i ostao je
stekao poverenje u mene a onda je
jedan prijatelj naišao kolima i
pregazio ga.
Poneo sam ono što je ostalo kod veterinara
koji je rekao: "Nema šanse... dajte mu ove
tablete... kicma mu je slomljena, ali
i ranije mu je lomljena pa je srasla, ako
preživi nikada nece hodati, gledajte
ovaj snimak, pucano je u njega, gledajte, sacma
je još tu... nekada je imao i rep, neko mu ga
odsekao..."

Vratio sam macora kuci, bilo je vrelo leto,
jedno od najtoplijih u stolecu, stavio sam ga
na pod u kupatilu, davao mu vodu i tablete.
Nije hteo da jede, nije hteo da pije, umakao sam
prst u vodu i vlažio mu njušku i pricao mu, nikud
nisam išao. Provodio sam dosta vremena u
kupatilu i pricao mu i pažljivo ga dodirivao a on
gledao u mene tim bledoplavim zrikavim ocima i
kako su dani prolazili nacino je prvi pokret
dovukao se prednjim nogama
( stražnje nisu radile )
do kutije za nuždu,
bilo je to kao truba moguce pobede
iz tog kupatila ka citavom gradu,
vezan sam bio za tog macora - teško mi je bilo,
ne kao njemu, ali dovoljno teško...

Jednog se jutra digao, stao na sve cetiri,
zatim pao i samo me gledao.
"Možeš ti to", rekao sam mu.
Pokušavao je dalje, dizao se i padao, na kraju
hodao je dva-tri koraka, kao pijan
stražnje ga noge nisu slušale i ponovo je pao,
odmarao, zatim se digao...

Ostalo vec znate: sad je bolje nego ikad, zrikav,
gotovo bezub, ali gipkost se vratila, i taj ga
pogled u ocima nikada nije napustio.

Charles Bukowski


ex-svet-poezije @ 18:03 |Komentiraj | Komentari: 0


Vec godinama ucim tvoje crte, u koje dani
Utiskuju svoje male vatre; godinama pamtim
Njihovu svetlucavu neponovljivost, i resetkastu lakocu

Tvojih pokreta, iza providnih zavesa popodneva;
Tako te vise ne prepoznajem izvan pamcenja
Koje te predaje meni, i tako sve teze krotim
Struju vremena sto ne prodje kroz tebe, kroz blagi metal

Tvoje krvi;
ako se menjas, menjam se sigurno i ja,
I s nama taj svet sagradjen oko jednog trenutka
Kao plod oko kostice, satkan od nestvarnog mesa
Sto ima ukus munje, ukus prasine, ukus godina,
Ukus snega rastopljenog na plamenu tvoje koze.

Vec godinama znam da nestajemo zajedno;
Ti progorena zvezdom moga secanja, izvan koje
Sve manje te ima, ja lepo rasturen u tebi,
U svim popodnevima, u svim sobama, u svim danima,
U svemu sto puni te polako, kao pesak
Postelju reke;
i taj nas trenutak
Traje duze od tudje smrti.


Ivan V. Lalic


ex-svet-poezije @ 18:02 |Komentiraj | Komentari: 0


 


Ponovo ti govorim ljubavi moja
poslije putovanja i svog zivota pusta,
ljubavnu pjesmu ponovo ti pisem
poslije pjesama iskustva.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
onaj kom je bilo premalo da voli
ponovo je ovdje pred vratima tvojim
i ponovo spreman da te moli.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
poceo sam sjajno da ponizavam i grijesim
gotovo pri kraju i gotovo mrtvac
na pocetku tu sam da se tjesim.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
na obratnom putu pretvorenim u tamu
poslije sedam mora i vlastite zemlje
dosao sam umrijet u tvom stanu.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
negdje sam vec bio, sad ostavljam sve to
da ti poslije srece, hrabrosti i znanja
da ti poslije svijeta vratim tvoje mjesto.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
poslije loseg drustva, vina, nocas stojim
sam pred tvojim licem spreman da ti kazem
kao prvi puta opet: Ja te volim! 


 Arsen Dedic 


ex-svet-poezije @ 18:00 |Komentiraj | Komentari: 0

 

Talasima lutala, šumom se krila
Priviđala se na emajlu sebi
Rastanak bih, možda, hrabro primila
Ali susret, bojim se, ne bih.
''Grčih ruke ja pod tamnim velom…

Zemlja ne mora biti rođena
Ali se uvek voli
Makar u moru nežno-ledena
Bila voda i to bez soli

Na dnu pesak kao kreda
A vazduh pijan kao od vina
I borova četa bleda
O zalasku gola, nevina.

Zalazak u talasu etera
Takav je da ne shvatiš
Je li kraj dana ili sveta
Ili o novoj tajni snatriš.

Dobro je ovde: njihanje i šum
Jutra nas grle rukama studenim
U belom plamenu povija se žbun
Ruža blještavih, ali ledenih.

Na paradnim, svečanim snegovima
trag skija klizi kao sećanje moje -
Nekad, u davnim vekovima
Prošli smo tim putem nas dvoje

''Od čega si danas bleda, čega?''
- Zato što sam tugom neveselom
Do pijanstva napojila njega.

Pamtim. On je izašao tada
Iskrivivši usta najbolnije.
Ne taknuvši drvo s balustrada
Trčala sam za njim do kapije.

Zadihana viknuh: ''Šala sve je.
Ako odeš - ode život moj.''
Jezivo, a kao da se smeje,
Reče mi: ''Na promaji ne stoj''.

Pismo moje, mili, ne cepaj
Pročitaj ga dragi, i pazi:
Neću više da budem nepoznata
Tuđinka što te sreta na stazi

Ne gledaj tako, u ljutnji ne mršti se
Ja sam tvoja ljubljena, ja sam tvoja
Niti pastirka, niti kraljica,
Čak ni monahinja-bogomoljka
U ovoj sivoj sam haljini od tralja
U cipelama izlizanih potpetica…
Ali, kao pre, dajem vreo zagrljaj
I strah nosim sred velikih zenica
Pismo moje ne cepaj, mili
Ne plači zbog laži istinske
I dobro ga, na samo dno, sakrij
Na dno svoje torbe sirotinjske

Samo u voljene postoji molba
A nevoljena molbe prezire
Tako sam srećna što ovde voda
Pod bezbojni led zamire.
I ja ću stati - Hristose, sačuvaj -
Na taj krov svetli, lomljivi
A ti pisma moja popričuvaj
Da bi nam potomci presudili
Da jasnije, i sasvim javno
Tvoj hrabri um pred njima sine
Zar u biografiji tvojoj slavnoj
Može i biti neke beline?
Tako je slatko zemaljsko piće
Gusto je ljubavi mreža satkana
Jednom, valjda, u udžbeniku biće
Stranica i o meni pročitana
A kad đaci čuju priču što dira
Nek se, ako hoće, osmehnu lukavo
Kad mi već ne daš ljubavi i mira
Daruj me svojom gorkom slavom

Večernji sati nad stolom minu
Neopozivo - bela stranica
Mimoza miriše na Nicu i na vrućinu
Kroz mesečinu leti ogromna ptica.

Čvrsto sam kosu noćas splela
Kao da će mi trebati kosa
Kroz prozor, bez tuge, dugo gledam
Na more puno talasa ko otkosa.

Koliko snage imaju oni
Što čak ni književnost ne mole!
Ne podižu se kapci umorni
Čak ni kad čujem da me zove.

Ljubomoran, nemiran, ali ne od grubih
Voleo me je kao svoje kosti
Ali moju belu pticu ubi
Da ne bi pevala o prošlosti.

O zalasku uđe u moju sobicu:
''Voli me, smej se, piši stihove!''
A ja zakopah veselu pticu
Iza starog bunara, pokraj jove.

Obećala sam da neću plakati
Ali srce pretvorih u stenje
I, čini mi se da su moji sati
Ispunjeni pesmom ptice ubijene

Kukavicu priupitah
Koliko mi još ostade
Borova šuma se zanjiha
Žuti zrak u travu pade

Ni jednog zvuka u gustišu
Idem smelo
A prohladni vetri njišu
Vruće čelo

Nisi više među živima
Mrtvi ne ustaju
Dvadeset osam sa noževima
Pet što streljaju

Tužnu sam pletnju plela
Za prijatelja
Krvi, krvi je željna
Ruska zemlja.

Doslutih smrt za svoje drage -
Svi ih plotuni oboriše
O, tugo moja! Te se rake
Mojim pesmama otvoriše ...

Ana Ahmatova


ex-svet-poezije @ 17:59 |Komentiraj | Komentari: 0





Ti si moj trenutak, i moja sen, i sjajna
Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka -
Jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna kao mladost; neka
Tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo što duša prosneva;
Poljubac je susret najveći na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
Tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simbol svih taština porazan i leden, -

A ti ne postojiš nit' si postojala;
Rođena u mojoj tišini i čami,
Na suncu mog srca ti si samo sjala:
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami


 - Jovan Dučić -


ex-svet-poezije @ 17:57 |Komentiraj | Komentari: 0

Danas sam zgnječen veličinom neba.
Bojim se: plavi val će da ponese
slaboću moju u vis što me vreba.

Da l' sunce žeže ili zima trese,
osjećam mračno ilovaču uda,
i uvijek slabe kosti pune truda.

A oko mene ljudi svi zemaljci,
tjelesa žena sv a od stare gline,
likovi stvari: kocke, kugle, valjci,

A sve su oči pune guste tmine.
Ja patnju svoju, svu, na mesu golu,
što uzaludno ište melem vrela,

Dugujem rani, uvrijeđenu spolu,
što vele: "Srcu ranjenom od strijela".
Kinji me briga: kakva li će ru ka,

K akva će meka ruka da me spase
od mojih crnih beznadežnih muka?
Ta zar i ljubav nije (ljubav, zna se)

Z a krotku djecu izmišljena gatka?
Sô suza pijem u plamenoj čaši;
um dere tkivo što ga mašta satka,

A kada desna za zvijezdu se maši,
znam da će sun ca kojim ne znam ime
pre da me zgrabe u svoje visine,

N o što ću ikad spustit u nizine
života Sunca što im ne znam ime.



Tin Ujevic


ex-svet-poezije @ 17:56 |Komentiraj | Komentari: 0


Kakve su njene namere,
kad sve druge sahranjuje,
samo mene oživljava?

Ima li, Ana, stvarnog razloga
da tako lepo spava?

Priznajem Pesnika,
al, znam:
niko ne može
žešće da opravda vazduh
od njene tamne kože.

Kad Ana plače!
(o ne lažem vas)
to je lepše
od voća!
Od kiše!
Od... rakova na žaru!
Od... čega god hoćete!
Od ptice u galopu!
pa nisam ja valjda vica radi
prokockao celu evropu!

A kad se svlači!
Slobodan i proklet prisustvujem
(a ne znam kako da preživim)
najvećem čudu u svetlosti!
Zaklinjem se:
da bih tebe ogrejao,
Ana, zapalio bih i svoje kosti.

Kad lađu crta! Kad ječam seje!
Kad objavljuje rat! Kad se smeje!
Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu!
Kad čita magnet! Kad kupi haljinu novu!
Kad pije pivo! Kad iznenada dođe!
Kad ljubi proleterske vođe!

Kad je moja desna ruka!
Kad je grčka azbuka!
Kad sanja cveće!
Kad NEĆE!

Sećanje na Nepojmljivog Dečka
uvek će moći vatru da zameni:
zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni!
Pa rumeni!

Pa kad se vokali spoje!
Dragi Bože,
usijane glavurde moje!

Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!
Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!
Mogu pod njenim prozorom da imitiram dunav,
il neke druge vulkane,
mogu da se zakunem
u sve što imam,
i nemam,
da svet postoji zbog Ane.

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava -
ima li Ana
stvarnog razloga
da bude tako lepa kad spava?

I cvetovi i puževi i englezi
svi već znaju:
ona poljupcem može
od svake bolesti da izleči!
Ali ja nju naj, naj, naj volim
kad spaja svetlosti,
kad rešava ukrštene reči.

Ona to izvodi kao da se igra!
A meni izgleda kao da svet stvara!
Ko Vergilijev najmlađi konj:
u jednoj ruci drži svet,
a drugom ga osvetljava!
Traži se, na primer, reč, koja može
vodu da pije,
samu sebe da izgovara,
da gori,
da leti,
i da spava.
Neka reč
koja nije kao ostale reči:
reč koja ume da rešava ukrštene reči!

Tada nastaje mala drama:
voda otiče za svojim obalama:
Ana, naga,
na mom dlanu,
večnost osmišljava!
(A mogla bi baš nju briga da se razboli
ili da spava.)
I dddok je tttako
ooo opasnu
ddddržim u zzzz zagrljaju
rrrreči se
reči se
sssssame rrrrrr
rešavaju!

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava?
Što se bar ne pokrije kad spava!?


Brana Petrovic 


ex-svet-poezije @ 17:54 |Komentiraj | Komentari: 0

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim greshom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.


  Duško Trifunović


ex-svet-poezije @ 17:53 |Komentiraj | Komentari: 0


Blaga i dobra mesecina,
Sto pada, ko` molitve matera nasih
Po grobovima zaboravljenih
Milostiva je uteha onih,
Koji nerado pod suncem hode.
Mesecina.
Kad prozme sivi i snuzdeni oblak
I on bude beo i lep,
Ko` latice divnoga cveta..
I sivi, snuzdeni oblak!
I licima usedelih devojaka
Daje lepotu zaboravljenih noci,
Mladosti snova i cveca
I ocima tuznim sjaj strasnih,
Divnih asikovanja.
Mesecina. Majka nevoljenih,
Sestrica onih koji se vole,
Ulazi u srca pacenika
I dize stare, suzne spomene,
Ko` svele ruze iz prasnih knjiga.

Svi koji mnogo stradaju
Ne vole obesno sunce.
Mesecina. Njena je molitva srebrena
Nad grobovima onih
Koji su zalosno umrli.
Ko` miris neznana cveca
Ona je bolesnim,
Ko` bledi prsti devojke
Miluje obraze samotnim,
Ko` ritam starih, starih pesama
Zvoni u srcu nesrecnih.

Blaga mesecina, sestrica ljubavi
Milosno zove sebi turobne. 


 Ivo Andric


ex-svet-poezije @ 17:52 |Komentiraj | Komentari: 0



Ovog puta me pustite da budem srećan,
Ništa se nije desilo nikom,
Sve što se dešava to je da sam srećan
Sa sve četiri strane srca,
Kad hodam, spavam ili pišem.
Šta da radim, srećan sam.
Bezbrojniji sam od paše na livadama,
Osećam kožu kao cerovu koru
I dole nadu, gore ptice,
More kao kopču na svome pojasu,
Od hleba i kamena stvorenu zemlju,
Vazduh raspevan kao gitara.

Ti, pokraj mene u pesku, pesak si,
Pevaš i pesma si,
Svet je danas moja duša,
Pesma i pesak,
Svet su danas moja usta,
Pusti me da u tvojim usnama
I u pesku budem srećan,
Srećan što dišem i što ti dišeš,
Srećan što dodirujem tvoje koleno
I tad mi se čini da sam dotak’o
Azurnu kožu neba i njenu svežinu.

Danas me pustite samog da budem srećan,
Sa svima ili bez ikog,
Srećan sa pašom i peskom,
Srećan sa vazduhom i zemljom,
Srećan sa tobom,
Sa tvojim usnama srećan.

Pablo Neruda


ex-svet-poezije @ 17:46 |Komentiraj | Komentari: 0

 


Kad minu mesec zut za kosama,
Tada s nebeskih crnih ledina, -
Kao kap pade ta rec jedina:
Tad pojmih sta je moja osama...
I pojmih kao otet carima,
Sta znaci strah moj medju stvarima.

Razvije jutro kao plamene,
Hiljadu belih krila po moru,
A svetom zemljom prospe znamene,
I reci svud po belom mramoru.
Tad su pred tajnom sto je morila,
Sva usta stvari progovorila.

Tvorce, kroz oluj i kroz cutanje,
Slusam sve tvoje sjajne glasove;
A cekam kad sve mines putanje,
Poljem kroz nase svete klasove,
Kraj puta k meni, atomu skrivenom,
Da pridjes u te casove:
I oslovis me pravim imenom.


 Ducic


ex-svet-poezije @ 11:24 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare

Nikada neću uspjeti da te potpuno sastavim.
Spojen, zalijepljen, i pravilno uzglobljen.
Revanje mule, hroktanje svinje, bludno gaktanje
I dalje teče iz tvojih ogromnih usta.
Ovo je gore od kakve njive.

Možda smatraš se kakvim proročištem.
Glas mrtvaca, ili nekog boga.
Trideset godina trudih se
Da ti mulj iz grla izvadim
Ništa pametnija nisam.

Penjući se malim ljestvama sa ljepilom i lizalom
Pužem poput mrava u crnini
Preko jutara tvoje obrve
Da popravim velike ploče ljubanje i očistim
Ćelave, bijele humke sa očiju tvojih

Plavo nebo iz Orestije
Se u luku izvija iznad nas. O oče, sam si ti
Kadar i znamen kao Rimski forum.
Načeh svoj ručak na brdu crnih čempresa.
Tvoje izblijedjele kosti i aknatska kosa su razbacani.

U staroj im anarhiji sve do horizonta.
Trebalo bi nešto jače od udara groma
Da bi se stvorila takva ruševina.
Noćima čučih na rogu izobilja
Tvoga lijevog uha, van vjetra,

Brojeći crvene zvijezde i one boje šljive.
Sunce izlazi ispod stuba tvoga jezika.
Moji sati sjenom su vjenčani.
Ne osluškujem više grebanje
Po blijedom kamenju pristaništa. 


Sylvia Plath


ex-svet-poezije @ 11:23 |Komentiraj | Komentari: 0

" Vinčansko pismo,žig u ilovači,
Glineni golub, mokri vetrokazi-
Ko traži, nađe,svet traje jer znači,

I obnavlja se u plamenu,vlazi
I saopštenju.Svet je pismo drevno,
Nepouzdano,ali još na snazi-

I tako čitamo ga svakodnevno
Mi, prvog smisla potonji čitači
I gonetnemo značenje mu gnevno,

Mi, suđenici, prisilni tumači
zadanog pisma koje smislom preti
iz svakog slova.Pri tom ponavljači-

Ponekad nazreš u vazduhu, leti,
Nebesku ružu koja milost zrači-
I to je znak,al' osnova se seti:

Vinčansko pismo, žig u ilovači."

Ivan V.Lalić


ex-svet-poezije @ 11:21 |Komentiraj | Komentari: 0


Aj, samoco bez pocinka!
Male oci moga tijela
I velike moga konja
Ne zaklapaju se nocu
Nit gledaju na pucinu
Gdje se mirno udaljava
Jedan san od trinaest ladja.
Nego jasne nesmiljene
Kao stitonose budne,
Promatraju oci moje
Sjever hridi I metala
Gdje bez vena tijelo moje
Ispituje stud karata.

Snazni vodeni volovi
Nasrcu na momke sto se
Kupaju u mjesecima
Rogovlja im valovita.
A batovi pjevali su
Na nakovnju mjesecarskom
Nesanicu konjanika
I njihovih mrkih konja.

Juna dvadeset I petog
Oni rekose Amargu:
_ Mozes ako zelis brati
oleandre u svom vrtu.
Na vratima krst naznaci
Ime svoje ispod njega,
Jer kukuta I kopriva
Proklijat ce iz tvog krila,
A cipele nagrizat ce
Igle ostra vapna ziva.
Zbit ce se u mracnoj noci
Na magnetnim planinama
Tamo gdje volovi vode
Piju trske sanjajuci.
Uci se da sklapas ruke
Skupljaj zvona I kandila
Uzivaj u hladnom vjetru
Sa metala I hridina.
Jer lezat ces pod pokrovom
Kada prodju dva mjeseca.

Sabljetinom od magline
Sveti Jago zrakom sijece
Teska tisina s ledja
Zakrivljenog neba tece.

Dvadeset I petog juna
Otvori Amargo oci,
Dvadeset petog avgusta
Ispruzi se da ih sklopi.
Ulicom navrli ljudi
Osudjenog da gledaju
On na zidu promatrase
Spokojno osamu svoju.
Neumoljiv pokrov tada
Romanskom tvrdocom tona
Dade ravnotezu smrti
Naborima tkanja svoga.


FREDERICO GARCIA LORCA
1898-1936


ex-svet-poezije @ 11:18 |Komentiraj | Komentari: 0


Kad bi ti znala da ovo teško jecanje,
koje stisces svojim rukama,
da ova suza koju brises poljupcima,
dolaze od tebe, jesu ti,
bol, koju si pretvorila u suze moje, jecaje moje.
Tada ne bi vise pitala
proslost, nebesa,
celo, pisma,
sto mi je, zašto trpim.
I potpuno smirena,
u tom dubokom miru svetlosti i znanja
ljubila bi me vise i očajnicki.
S očajem coveka
koji nema kod sebe
drugog bica, druge boli:
koji je konacno sam sa svojom patnjom.
Zeljan da nadje utehu
u nekom drugom nestvarnom
za veliku bol koja je tvoja. 


Pedro Salinas


ex-svet-poezije @ 11:14 |Komentiraj | Komentari: 0



Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podigo se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali,
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Ponizeni svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

Zakopana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i Bog rata,
Obesišmo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakopana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izgradjuju bogataše,
Mracne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatvorismo sve izvore,
A poraze pretvorismo u pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove,
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova.

Ostala nam još prašina na hartiji,
Ko jedina uspomena na džinove,
Sad svu slavu pronadjosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci,
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji koji sišu ko pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al' kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.


Vladislav Petkovic Dis 


ex-svet-poezije @ 11:12 |Komentiraj | Komentari: 0
utorak, svibanj 11, 2010

Trazim te na dnu vina
zelio bih pronaci tvoj sjetni izraz
Ah!Koliko neuspeha,koliko mrtvih minuta,
koliko prikrivene boli.Svaki gutljaj carolije,svaka
casa puna sjene,a u u nama jedan zasto.Neka tuga
pomesana,taj mesec sto se radja iz ljubavne boli
ili ona suza koja nekoc bejase srecna.

Mozda ce mi objasniti vino,
ono sto ne moze pesma,sanjajuci
novi svet i tako pijuci svoju slabost,iz
zaborava otkupljujem smionost mladosti
koju otima jesen.Zelim otvoriti tvoj prozor,vuci se
ulicama,onim kojima si prolazio od svitanja do zvezda,
uhoditi ulaze trznica duboko,mnogo dalje od resetaka,
osjajiti laktove s malo tvog vina.

Popiti ga do dna,
popiti ga do nicega.Slediti
te u bdenju dok ne procveta
pesma,gomila tisine sto obavija tvoju sjenu...

F.Mazza Levia


ex-svet-poezije @ 23:12 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare



Hteo bih nekog da uspavam,
kraj nekog da bdijem bih ja.
Tebe bih da mazim, uljuljkavam,
da te pratim u san, iz sna.
Hteo bih u kuci da jedini znam:
noc bese hladna i zla.
I hteo bih da se slusanju dam,
slusanje tebe, sveta, tla.
Dozive kroz noc salje sat,
vreme se providi do dna.
Jos: dole po kog neznanca bat,
i lavez neznanog psa.
Zatim-tisina. Oci bih tada
siroko prostro vrh tvog sna,
da nezno te drze, i puste kada
u mraku se pokrene sta

 Rilke


ex-svet-poezije @ 17:55 |Komentiraj | Komentari: 3 | Prikaži komentare


Kako da dusu sputam, da se tvoje ne takne?
Kako mimo tebe, njom da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bi da sklonim je, na neko zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki strani, tudji kut u kom nece je tvoje nijati dubine.
Al' ipak, sve sto dodirne nas dvoje,
ko gudalo nas neko spaja,
koje iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu?
Ko nas satka?
I koji svirac drzi nas?
O, pesmo slatka.


Rilke


ex-svet-poezije @ 17:40 |Komentiraj | Komentari: 0
nedjelja, svibanj 9, 2010

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.

2.
A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.

3.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.

4.
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan. Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim. 


     Mika Antić


ex-svet-poezije @ 05:59 |Komentiraj | Komentari: 3 | Prikaži komentare

" Ako jezike čovečije i andjeoske govorim,
a ljubavi nemam,
onda sam kao zvono koje ječi,
ili kimval koji zveći.

I ako imam dar proroštva
i znam sve tajne i sve znanje,
i ako imam svu veru da i gore premeštam,
a ljubavi nemam,
ništa sam.

I ako razdam sve imanje svoje
i ako predam telo svoje da se sažeže,
a ljubavi nemam,
ništa mi ne koristi.

Ljubav dugo trpi, blagotvorna je,
ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se,
ne čini što ne pristoji, ne traži svoje,
ne razdražuje se i ne misli o zlu,
ne raduje se nepravdi, a raduje se istini
sve snosi, sve veruje, svemu se nada
sve trpi.

Ljubav nikad ne prestaje,
dok će proroštva nestati,
jezici će zamuknuti, znanje će prestati.
Jer delimično znamo, a delimično prorokujemo.
A kada dodje savršeno,
onda će prestati što je delimično.

Kada bejah dete, kao dete govorah,
kao dete mišljah, kao dete razmišljah.
A kada sam postao čovek,
odbacio sam sve što je detinjasto.
Jer sada vidimo kao u ogledalu, u zagonetki,
a onda ćemo licem u lice.
Sad znam delimično
a onda ću poznati kao što bih poznat.

A sad ostaje vera,nada, ljubav, ovo troje.
Ali od njih najveća je ljubav. "


ex-svet-poezije @ 05:57 |Komentiraj | Komentari: 0

Ti se ne boj više ni žege ni znoja
Niti razbesnele vejavice zimi –
Zemaljska si posla posvršav'o svoja
I otiš'o kući kad zaradu primi.
I sva mladež zlatna u neki će mah
K'o i dimničari dospeti u prah.

Ti se ne boj više silničke obesti –
Ne može ti ništa ni tiranska vlast –
Ne brini se šta ćeš obući i jesti –
Tebi su sad isti i trska i hrast.

Svi učeni i moćni u neki će mah
Krenuti za tobom i dospet' u prah.

Ti se ne boj više munjinoga bleska,
Nit' izdaje, laži, niti ljute psovke;
Ti se ne boj više ni gromovog treska;
Sve je za te prošlo – i smeh i jadikovke.

Sve ljubavi mlade u neki će mah
Krenuti za tobom i dospet' u prah.


William Shakespeare



ex-svet-poezije @ 05:48 |Komentiraj | Komentari: 0
četvrtak, svibanj 6, 2010

Ako uspeš sačuvati glavu dok svi oko tebe
Bezglavi jure i za to krive nikoga do tebe;
Ako sačuvaš veru u sebe dok svi u tebe
Sumnjaju, i još da im platiš što sumnjaju u tebe;
Ako možeš čekati neumoran od čekanja,
Ili slušati laži a da te laž ne pokvari,
Ili biti omražen bez ikakvog opravdanja,
I još da ne izgledaš dobro i ne pričaš mudre stvari;

Ako možeš da sanjaš – a da ne poklekneš pod vlašću
Sna; Ako možaš da misliš – a da misao za cilj ne držiš;
Ako se suočiti možeš sa trijumfom i propašću
I još da usto ovo dvoje za istu stvar držiš;
Ako možeš izdržati da čuješ sopstvenu istinu
Izvrnutu od nitkova - da zamka bude budalama,
Ili gledati najdraže stvari kako se rasplinu,
Skupljati ih, graditi ponovo, dok sve se opet slama;

Ako možeš sabrati u hrpu sve svoje zgoditke
I rizikovati ih u jednom bacanju kocke,
I izgubiti i stati iznova na svoje početke
I ne pomenuti više nikada te kurvinske kocke;
Ako možeš prisiliti svoje srce, nerve, tetive
Da ti služe dugo nakon se sklope smrtne ralje,
I da se drže i guraju iako u tebi nema više žive
Sile, ničeg osim volje koja kaže: »Idemo dalje«

Ako možeš da glasnogovoriš masi i častan ostaneš,
Ili da šetaš s kraljevima, al običan sasvim;
Ako pred prijateljem i neprijateljem isti staneš;
Ako svi računaju na tebe, al niko baš sasvim;
Ako možeš da osetiš neoprostivu minutu
U šezdesetsekundnom neopisivom trku –
Onda je Zemlja tvoja, sine, i sve što je na njoj -
I još više, mnogo više – bićeš čovek, sine moj!

 Radjard Kipling


ex-svet-poezije @ 21:22 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare

Dođi, sjedni do mene, Lidija, na obali rijeke.
Mirno gledajmo kako teče i naučimo od nje.
da život prolazi, a mi se ne držimo za ruke.

Onda ćemo misliti, velika djeca, da ovaj život
prolazi i ne staje,ništa ne ostavlja i ne vraća se,
odlazi prema dalekom moru, odlazi Sudbini,
dalje od bogova.

Opustimo ruke jer nije vrijedno da se umaramo.
Uživali, ne uživali, prolazimo kao rijeka.
No treba znati prolaziti sasvim spokojno
i bez velikih uzbuđenja.

Bez ljubavi, bez mržnje i strasti koje podižu glas,
bez zavisti koja previše uznemirava oči,
bez briga, jer i s njima rijeka će jednako teći
i uvijek će odlaziti prema moru.

Volimo se spokojno, misleći da možemo,
ako hoćemo, izmijeniti poljupce, zagrljaje, milošte,
ali bolje je da sjedimo jedno pored drugoga
i da gledamo kako rijeka teče.

Naberimo cvjetova, uroni u njih i ostavi ih
u svom krilu, nek njihov miris blaži ovaj trenutak-
ovaj trenutak kada smireni ne vjerujemo ni u šta,
nevini pogani propadanja.

Bar ćeš ako postanem sjena, sjetiti mene poslije,
a da te sjećanje na me neće opeći ni raniti,
jer nikad se ne držasmo za ruke niti se poljubismo,
niti bijasmo drugo osim djeca.

I ako prije mene poneses obol mračnom brodaru,
neću morati da patim kad te se budem sjećao.
Bit ćeš mi blaga u spomenu kad te se sjetim na obali,
tužna poganko s cvijećem u krilu. 


Fernando Pessoa


ex-svet-poezije @ 21:21 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare

Živote moj, volim te

Atenska djevo, prije neg sati
Rastanka dođu, srce mi vrati,
Ili ga, jer mi ode iz grudi,
Zadrži, i sve što ti nudi!
Odlazim, čuj moj uzdah i bol,

Živote moj, volim te

Tako mi tvoje nemirne kose
Što egejski je vjetrovi nose,
I obrva što crne rube
Nježno ti lice te ga Ijube,
I zjena kao u srne, o,

Živote moj, volim te

Tako mi usni tih koje žudim
I struka tvoga za kojim ludim,
I ovog cvijeća što o sreći
I Ijubavi zna reć' što reći
Riječ ne zna; bilo dobro, zlo,


Živote moj, volim te

Atenska djevo, valja se nama
Rastati, misli na mene, sama.
Prem' Istambul me zove tog trena,
Srce mi, dušu uze Atena;
Uvijek ću tebe voljet! Znaj to!

Živote moj, volim te


 Lord Byron


ex-svet-poezije @ 21:18 |Komentiraj | Komentari: 0
srijeda, svibanj 5, 2010

Kad Čovjek, istjeran iz Raja,
Za časak zasta pokraj vrata,
Svaki ga prizor bivšeg sjaja
Nagna klet' kob što mu je data.

Al' iduć kroz daleke kraje,
Nauči snosit grijeh svoj prijek;
Tad drugo vrijeme ču mu vaje,
U radu svome nađe lijek.

Tako će, gospo, sa mnom biti,
Ne smijem vidjet čar vaš, jao:
Dok krzman, uz vas, neću kriti,
Uzdišem zbog sveg' što sam znao.

Mudriji bit će bijeg moj taj
Od napasti što vreba samo;
Ne mogu gledat u svoj raj
Bez želje da ne živim tamo.


 Lord Byron



ex-svet-poezije @ 21:57 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare


Izmedju mene i tebe tako je malo prostora. U taj procjep
stao bi tek treptaj svjetlosti. U njeg se smjestila nasa ceznja,
u njeg se smjestila nasa ljubav.

Tako smo blizu ti i ja, a opet tako beskrajno daleko.
Dijeli nas tek djelic najmanjeg dijela. A ipak,
koliko god se trudio, koliko god tezio i htio,
nikada me neces dosegnuti.

Izmedju mene i tebe tako je malo vremena. U taj procjep
stao bi tek treptaj oka. U njeg se smjestio nas zivot,
u njeg se smjestila nasa sudbina.

Tako smo slicni ti i ja, a opet tako beskrajno drukciji.
Usprotivilo nam se cudnovato prostranstvo neodredjenih
razdaljina, prostranstvo kojeg nije potrebno prijeci.

Ne naprezi se uzalud, jedini moj, ne siri svoje ruke
ne bi li me zagrlio. Izmedju nas je more beskraja -
ne vece, ne dublje od njeznog dodira. Ali zar ne znas?
To je more ljubavi i ono ce nas zauvijek spajati.

Adrian Predrag Kezele


ex-svet-poezije @ 21:50 |Komentiraj | Komentari: 0

Ne rusi sve mostove možda ćeš se vratiti,
nisi ptica ni leptir obalom sto leti,
kada nema mostova uzalud je ceznuti,
uzalud je shvatiti, uzalud je htjeti.

Ne rusi sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene,
u samoci je lakse neshvaceno svatiti
mogle bi te nazad nagnati uspomene...

Ivo Andric


ex-svet-poezije @ 11:55 |Komentiraj | Komentari: 2 | Prikaži komentare

Ljubav je oganj što nevidljiv gori,
rana što boli, al se ne osjeća,
onaje nikad zadovoljna sreća,
bol što ne boli nego mukom mori.

Ne željet drugonego da se ljubi,
između svijeta ići sam i zdvojan,
u zadovoljstvu ne bit zadovoljan,
zaradu htjeti tamo gdje se gubi.

Ljubav je ropstvo po vlastitoj volji:
pobijeđenome na usluzi biti,
vjernost poklanjat onom tko nas bije.

No kako ljubav može darom svojim
smrtna nam srca skladom ispuniti,
kad tako mnoge suprotnosti krije?


Luj de Kami 


****************************************************************************

Sacuvaj me, Boze, njene ljubavi

Od onol'kih zetvi osta saka razi
od onakve rapsodije samo sum
od riznice iskrenosti kusur lazi
i nema srce sta da trazi tu

Prave rijeci kao zvijezde padnu same
po svom nikne jogunasti bijeli krin
nekad trazis poentu na kraju drame
a poentu krije prvi cin

Glavna lice, nalicje i lice
uspomene i sitnice
jarko pero rajske ptice


Sacuvaj me, Boze, njene ljubavi
koja zive rane soli, koja kaznjava i boli
izbavi me vjecnih sumnji i ljubomore
koje more dok ne pokore

Sacuvaj me, Boze, njene ljubavi
onog ludila i strasti sam se nikad necu spasti
sacuvaj me od ljubavi kojoj kopni sjaj
al' mi u nju ne diraj

Kad na jednu kartu stavi sve sto imas
kad su ti sve misli istoj slici ram
kad ne brojis da li dajes ili primas
znaci da ces ostariti sam

Kad se spusti zavjesa aplauz slijedi
al' u jednom trenu vlada mrkli mrak
u tom casu posumnjas da nista vrijedi
zivot cio pepeo i prah

Zivot cio samo tudji dio
da kad pogrijesis pa zavolis
vise nego sto bi smio


Zdravko Colic




ex-svet-poezije @ 11:52 |Komentiraj | Komentari: 0

Dok Zemlja jos se krece
I postoji njezin sjaj
Ono sto neko nema, Ti mu to, Gospode, daj!
Mudromu podaj glavu, plasljivom konja - da krene,
Sretniku daruj novca...
I - ne zaboravi mene!

Dok Zemlja jos se vrti - Gospode, Tvoja je vlast
Onome ko vlasti tezi, nek mu bude u slast;
Ko drugome ne krati novca, nek predahnu oci mu snene,
Pokajniku kajanje daruj...
I - ne zaboravi mene!

Vjerujem u Tvoju mudrost i Svemoci poznajem sjaj,
Kao sto ubijen vojnik u vjecni vjeruje raj;
Kao sto vjeruje uho u tihog Tvog govora sum,
Ko' covjek sto vjeruje srcem, a dijela mu ne shvaca um.

Gospode, moj Boze, zelenooki moj,
Dok Zemlja jos se vrti i sve to cudno je njoj;
I dok jos vremena ima i vatre da je pokrene
Svakomu ponesto daruj...
I - ne zaboravi mene!

 Fransoa Vijon

************************************************************************************

Malena

Zasto pitas kako si
znas da cu ti lagati
covjek tesko priznaje svoje poraze

Ne, nisi dobro vidjela
to nisu suze u ocima
samo vjetar, samo vjetar


Malena, znam
da nisi tako naivna
malena, znam da pamtis
sto si mi ucinila
valjda ne ocekujes
da ti priznam sve
koliko boli kad te vidim
koliko mi nedostajes
idi s mirom, svojim putem
pusti me

Nije da mi cvatu ruze
ne mogu rec' da uzivam
ipak trajem, guram sam.

Parni valjak


ex-svet-poezije @ 11:50 |Komentiraj | Komentari: 0

A koliko si imala ljubavnika? I gdje si sve s njima spavala?
I sto su ti govorili? I kako, kako je bilo?
Daj mi mira
Cujes, daj mi mira! Fuckam ti na tvoje
fotografije spremljene u kutiji od cipela,
pisamca o vjernoj ljubavi sakrivena po manzetama
i u policama pod rubljem. Prestani,
prestani, idi vec. Kao nesnosnu muhu
pratim ocima tvoj lik po svim kutovima.
Idi,
idi kroz prozor nek te odnese propuh,
idi, nemam vremena.
Moram se ispavati, idi, rasplini se,
rastopi se negdje u toj narancastoj
lokvi pod svjetiljkom.
Izgubi se medju slovima ove glupe knjige sto je citam.
Idi, ne volim te, nista necu,
nista te ne pitam,
to me ne zanima...
Fuckam ti na tvoje adrese
I telefonske brojeve.
I sijed,
I sijed cu te jos voljeti,
no za ime Isusovo,
koliko,
koliko si ih imala?

JIRI SOTOLA


ex-svet-poezije @ 11:48 |Komentiraj | Komentari: 0

 



Stizes li sa neba il’ iz vecnih tama,
Lepoto? Tvoj pogled, svet i krcat tminom,
izmesano sipa zlo i dobro nama,
pa te zato mogu porediti s vinom.

U tvom oku sunce zalazi i svice;
Kao burno vece ti odises zrakom;
usne ti amfora, a poljupci pice
sto heroje slabi, decu cini jakom.

Iz bezdana kroci, il’ sa zvezda pade?
Uz tvoj skut se Udes mota kao pseto;
nasumce rasipas radosti i jade,
vladajuci nad svim, nehajna za sve to.

Po mrtvima gazis i rugas se njima;
pod nakitom tvojim i Groza je ljupka,
a Porok, taj dragulj najdrazi medj svima,
po stomaku tvome zaljubljeno cupka.

Ozareni smrtnik leti tvojim tragom,
svetiljko, i klice: Blagoslov tom plamu!
Dahtavi ljubavnik povijen nad dragom
slici samrtniku sto miluje jamu.

Sa nebesa ili iz pakla, sta mari,
Lepoto! grdobo grozna i prokleta!
ako mi tvoj pogled, osmeh i sve cari
sire vrata dosad nepoznatog Sveta!

Bog ili Satana? Andjeo, Sirena,
sta mari, cinis li - o, mirise, sjaju,
svilooka vilo, kraljice ljubljena! -
svet manje odvratnim dok nam dani traju?


Charles Baudelaire

ex-svet-poezije @ 11:46 |Komentiraj | Komentari: 0


Na bregu, na visini,
Dvore krije noćni mrak;
A pod njima u dolini
Zveči mača udar jak.
To su braća što u jadu
Ljuto dele megdan ljut.
Kaži ko to braću mladu
na krvavi nagna put?
Laurino oko jasno
među braćom zače boj;
Oba brata ljuba strasno,
Oba daju srce njoj.
Al s kog ginu njene grudi?
S kog je zgara plamen lud?
Ne, to niko ne presudi -
Maču ti izreci sud!
I boj poče, sve zvek življi,
Mač udara o mač jak;
Čuvajte se borci divlji,
Zlu kob hrani noćni mrak.
O, krvava braćo, jao!
Jao dolo krvava!
Gle, do borca borac pao,
Kroz njih ljuta mača dva. -
Stoleća su prošla mnoga,
Mino mnogi naraštaj;
Pusti dvori s visa svoga
Tužno motre kobni kraj.
Al još noću senke dve
Po dolini blude toj;
I ponoćni čas kad bije,
Braća počnu krvav boj.

    Hajnrih Hajne


ex-svet-poezije @ 11:44 |Komentiraj | Komentari: 0
ex-svet-poezije @ 11:43 |Komentiraj | Komentari: 0

Ne zgraza me los okus
kojim se zivot oblaci
ako jutra i noci
umiru daleko od tebe.

Samo u predvecerje
prilazim ti bos.
Tek tada dopustas mi
da prislonom usne
na srediste tvoga tijela
i usnama usmjeravam
plamen svijece.

Kunes se da u mojim rukama
dozivljavas pravo ljeto
da se sekundama mjeri
puls Vjecnosti
da te sjenka opija
mnogo vise nego svjetlost
da te slucajnosti ushicuju
a buducnost ne.

Opisujes mi grad
u ovoj sobi
bez vrata ka stepenistu
i pogleda na rijeku.

Nikad nemas hrabrosti
da naucis da kazes ne,
da provedes barem
jos koju minutu sa mnom.

Medjutim, priznajes
da je za tebe Sunce
vec pseudonim
umiruce zvijezde,
da se huk voda
ledi u krvi
i da si jos kao dijete
razmisljala o bijegu.

Tako ti osjecas
pa izazivas sumnju u meni
kako idem tvojim tragom
koracajuci u tami.

Vidi kako sam podmukao,
ili kako sam nepravedan,
ako si cak obecala
da napises predgovor
iducoj mojoj zbirci stihova;
pored velike srece,
lose skracuju dane
najduzih predvecerja.

Tvoj prakticni duh
nametnut ce ti neslaganje
nasa dva horoskopa.
Zasad se zabavljas
gledajuci u Univerzumu
nepreciznu kopiju
razlicitih hemisfera
koje postoje u mome tijelu.

Pravim se da vjerujem u mogucnosti
zadovoljan sam, u sustini
da kazem "do vidjenja, ljubavi"
znajuci da telefon
nece nicemu sluziti
kad mi nedostajes.

Smiri se, jer ne zelim
da te oslobodim obaveza
jos manje da te unistim
samo te molim
priblizi Veneciju
da budem tvoja gondola.

Da budem tvoja gondola
ne samo u predvecerje
vec ponekad
i pokoju noc.

Ali, samo cu te moliti
kunem se, da izmijenis
neke stihove
jer su pogresni.
Znam koliko si upucena
u pitanja metrike.
Znam da ces predloziti
da sve rasporedim u oktave.

Prislonit cu usne
na srediste tvoga tijela;
ostat ce neki stihovi
vise tvoji nego moji.
U tom cemo trenutku
biti blizi
kanalima Venecije,
gondolama u noci,
svim tim bijegovima
koje nikad nisi ostvarila.

Traziti jos?
Previse je.
Venecija, medjutim,
zivi i bez nas u njoj
i, gore od svega,
a da nikad u njoj nisam bio.

Spusti svoje ruke
na moju glavu.
U ovom trenutku postojis.

 Fereira


ex-svet-poezije @ 11:40 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare
 
Index.hr
Nema zapisa.